Trezan u kafani – šta da radim, kako da se ponašam?

Vikend je, 2 izjutra, subota je polako pojela petak, a ti donosiš odluku od fundamentalnog značaja za tvoju akademsku karijeru, jer jebote taj ispit može da čeka do juna, šta, a i taman ćeš ga do tad spremiti kako valja, vijaš malo prosek, pa nisi ti bilo kakav student jbt, ti si vrlodobraš gimnazijalac, znaš dve deklinacije latinskog i datume kad su počela sva četri balkanska rata, TI NE ZNAŠ DA OTALJAVAŠ. I tako, sad kad si ekspresno skinuo teške okove nadolazeće nevolje među rajom poznate kao aprilski rok, vreme je da pozoveš Žareta i pitaš koje su trenutne koordinate ekipe.

– Alo, matori? Jel ste još uvek…

– *…ŠAN-KE-RU NOĆAS BU-DI DRUG…* EJ DESI  VELJO KRALJU AJ BRATE DOLAZI MI SMO TU U TRI ŠIMŠIRA NAŠ KOJE LUDILO ŽIVA SVIRKA KOLPORTERO BEND  IDEMO POSL…

– Stani stani brate, nije Velja, Milorad je jebote, Lemi Smuđ. Reci mi sam…

– A TI SI LEMI PIČKO PA ŠTO SE NE JAVLJAŠ ZABRINULI SMO SE ZA TEBE TREBAŠ NAM OĆEMO DA IDEMO U KRAJINU DA VRATIMO IZGUBLJENE TERITORIJE KREĆEMO NOĆAS

– Gde da idete?

– U KRAJINU BURAZERU

– Aha. Ovaj nego ja nešto spremao ispit, ali dolazim ipak, eto me za…

– TAKO JE MATORI SAMO ŠKOLA BURAZERU ZNAŠ KOLKO JA TO CENIM MATORI

*klik*

Žare, naravno, nije izuzetak, jer je mesto na koje si se zaputio prepuno istih takvih ljudi. Kada čovek čijim venama ne kola ništa opijatnije od guarane ulazi u prostoriju zadimljenu do samih granica vidljivosti, u kojoj horda ulešenih ljudi ritualno galami, skače, povraća, plače, histeriše i pada sa stolica, to nije prijatna situacija. Ne jer se dotična osoba gadi takvog obrasca ponašanja, već zato što je trezan nemoguće biti deo krda. Biti deo krda, biti u mistično-životinjsko-emotivnoj vezi sa ostatkom horde je ne samo posledica konzumacije alkohola, već je i njegova svrha. Da li to znači da naš heroj student treba da odustane od avanture i ostane kući i gleda kompilaciju fejl klipova maj 2013?

Svakako da ne, ali mora da bude oprezan i isplanira svoj sledeći korak. Naravno, nije preterano teško napiti se kao somina i tako se uspešno asimilovati sa hordom, ali to, barem za nas koji smo počeli da pijemo pre nego što smo omaljavili, nije jednostavan niti kratak proces. Dakle, dok se čovek ne asimiluje, tj. ne urolja, mora nekako da se odbrani od divljih zveri, a pretpostavka ovog teksta je da mokrog spida više nema među gostima ili da se ni ne toči u kafani. Šta onda? Buksna? Nipošto. Dop? Zaobiđi. Esid? Samo ako želiš da se osetiš kao da stojiš na vratima pakla, a hiljade mahnitih Bregovića u belim odelima brblja stihove iz Kalašnjikova i izliva se u raznobojni, lelujavi eter. U suprotnom, nemoj, nego deder vidi šta mi imamo da ti predložimo.

Pravi se da si pijan

Najbednija opcija, ali i najlakša i društveno najprihvatljivija. Grli ljude koje prezireš, iskazuj poštovanje osobama o kojima ne znaš skoro ništa, a ljude koje prvi put u životu vidiš nazivaj imenima koja označavaju rodbinske odnose. Niko neće primetiti da se praviš da si pijan, osim drugih treznih osoba, koje se svakako verovatno isto prave da su pijane, tako da će iskulirati. Klimaj glavom i glumi zainteresovanost svaki put kad neko uzme da ti u ušnu školjku uzbuđeno saopštava nepovezane rečenice u kojima dominiraju fraze poput “da ja tebi kažem”, “dobar čovek”, i “ovo nema nigdi”. Teturaj se po kafani kao 14-godišnjak posle litre ipo zofmana. Upadaj u žustre rasprave praveći se da te zaista zanima šta je žig zveri i podupirući svoje teze argumentima iz opusa braće Tarabić. Osećaćeš se kao najgori bednik, ali makar ćeš se sigurno napijati besplatno jer je noć već došla u stadijum kada se pića plaćaju metodom utrkivanja ko će pre da zafrljači šaku neodređenih novčanica u facu konobarici.

Muvaj ribe

Klasik. Stvar koja deluje lakše nego što zaista jeste. Doduše, to zavisi od okolnosti naravno, jer ako je u pitanju interakcija sa debelom Tijanom koja se loži na tebe od trećeg osnovne svakako da je tu onda tebi prepuštena samo rutinska završnica, odbitak na tri metra koji treba samo da prebaciš preko gol-linije. Pijano žensko je plus za pijanog čoveka jer pijani ljudi bez obzira na pol odašilju talase istih frekvencija, koriste iste iracionalne obrasce mišljenja i pričaju istim (užasnim i nerazumljivim) jezikom. Ipak, za treznog muškarca koji je nepripremljen (a biti muškarac znači biti nepripremljen) to ide malo drukčije, iako bi u nekakvoj teoriji trebalo takođe da bude lakše jer je žensko pijano srce nesigurno, rasplinuto, impulsivno i povodljivo a mozak oštećen i nefunkcionalan. Da, to zvuči dobro ali u praksi se obično obija o glavu našoj strejterčini. Zašto? Ilustrujmo to primerom.

– Ej ćao Sanja, pa deee si, nismo se videli još od Džonijevog rođend…

– IJAOJ MILORADE pa ti si TUUU

– Da, eto, tu sam, heheh. Jel bi pila nešto?

– Hihihi, baš si zlatan, ali Milorade, koliko sam ja PIJANAAAAAA

– Pa dobro, šta ima veze, malo se veselimo heheh…

– … a još ja kažem onoj kravi Svetlani PA KRAVO što idemo u ovu rupu umesto da odemo lepo u Predrag Braun tamo kod onih finih konobara…

– Da, pa eto, idem ja do šanka pa ću ti doneti…

– Ali NE, mora ona u TRI ŠIMŠIRA zbog onog njenog debelog JEL ME ČUJEŠ KRAVO JEDNA NIJE KORPULENTAN NEGO DE-BE-O

– Khm, pa nemoj tako, nego šta bi da ti uzm…

– Čekaj da vidim koliko je sati prvo, vidi Milorade pola tri a ja nemam nijedan propušten poziv niko ne misli na mene NIKO NE MISLI NA MENE MILORADE KAKO JA DA BUDEM SREĆNA DA LI ĆU IKADA BITI SREĆNA MILORADE *plače, izleće napolje*

– E jebiga.

Dođi s još nekim ko je trezan

Najsumnjivija opcija, ubedljivo. Prvo, lakše je pronaći moždanu ćeliju naprednjačkom internet botu nego treznu osobu vikendom u 2 ujutru. Ako je i nađeš, onda je ili strejter ili hipster ili student usred roka ili Koštunica, a ništa od toga nije dobro. Ipak, čak i da nije ništa od navedenog, povesti još jednu treznu osobu među gomilu pijanih debila ne rešava tvoj problem već ga samo produbljuje. Ako povedeš mušku treznu osobu misliće da si peder. Ako povedeš žensku treznu osobu, biće joj užasno neprijatno jer će da je krvnički spopadaju, što nije nimalo ugodno ako ti je to riba, a ako ti je drugarica onda ne samo da će da je spopadaju nego će opet da misle da si peder.

– Ajao matori kakva pička ova što si doveo AU BRE kako bi je silovo u šumi, nisi svestan.

– To mi je devojka.

– Aha, pa fino. I šta kažeš, jel ima dečka? JEBE LI TO NEKO?

– Brate, to mi je de-voj-ka.

– PFFF BRATE VIDI SISE KAKO KRUŽE PET SOMA OBRTAJA JEBOTE.

– Idemo odavde.

Čuvaj vrednosti

Pre ulaska u kafanu, prvo se pozdravi sa nepoznatim likom koji sedi na žardinjeri i povraća sebi u patike, uz reči “Poštovanje kolega, kako vam je mati?”. Unutra nastavi sa sličnim trendom, formalno otpozdravljaj svima, neprestano popravljajući kravatu i glancajući naočare i sporadično se mršti zbog neprijatnih isparavanja. Sedi u ćošak, naruči sok od jagode i likovima skreći pažnju na mrlje na odeći rečenicom “prijatelju imaš vaku fleku od znojčine ispod pazuha” a ribama komentariši odevanje u negativnom tonu uz stalne upadice o tome kako žene u vreme kad si ti bio mlad – pre dve godine – nisu ni pomišljale da pokažu kolena, ma kakva kolena jebote, znalo se, GLEŽANJ kad vidiš ne mož da živiš nedelju dana od seksualnog uzbuđenja. Zavapi za pravim vrednostima i pričekaj Borisa Malagurskog i Udrugu katoličkih svećenika “Dobri pastir” da ti se pridruže a onda pravac žurka u Domu Kulture “Sava Mrkalj” u Žagubici da gledate gležnjeve mladih djeva.

Troluj pijane razgovore

Svi valjda znamo da je druga najlepša posledica pijanstva – odmah posle neobjašnjivog nagona da urlaš A JAAAA SAM POČEO DA LUUUUUTAAAAAM – vatrena, potkovana i pre svega vrlo informativna diskusija o najrazličitijim temama. To može biti rasprava o geopolitičkom položaju Libije, zatrovanoj hrani u haškom kazamatu ili belosvetskim zaverama poput JEBOTE JEL SLUČAJNO DA SE DVA AMERIČKA PREDSEDNIKA PREZIVAJU BUŠ MASONERIJA BRAĆALA MASONERIJA NEGO ŠTA KAKO MISLIŠ OTAC I SIN OŠ TE OŠINEM PEPELJAROM U GLAVU MALO JA? Nemaš svaki dan priliku da takvim diskusijama prisustvuješ trezan ko Teodor fon Burg. Zato iskoristi povlašćeni položaj i napravi pizdariju. I gledaj da ne dobiješ batina.

– Nego brate, ta Ukrajina, znaš to su sve Ameri zakuvali, okružuju Ruse matori, jel me kapiraš, znači oni sad mogu raketama ZVŠBRM-5273732, one znaš imaju domet 1220 kilometara, zna moj ćale, radio na građevini u Iraku, i sad oni ako uđu u Ukrajinu mogu da dobace tom raketom do Krasnodara a tamo Rusi drže zalihe mazuta to svi brate znaju, e al sad ako…

– Čuo sam da se Arkan i Rugova kriju na Krimu.

– Šta pričaš ti Milorade jbt, vidiš da vodimo argumentovanu raspravu, to je sve oko mazuta brate nemoj da se mešaš kad ne zn…

– Ozbiljno. Oće Ameri da vrate Arkana i Rugovu na Balkan kao faktore nestabilnosti. Jer svi znaju da je Rugova bio srpski špijun, čekaj brate hahah nemojte me zajebavati da ne znate to? Pa da, keva njemu Srpkinja, pevala mu “Rugova Rugova sine dragi, podrig ti je oštar, prdeži ti blagi”, mislim nije mu govorila Rugova jer se ne zove tako, očigledno, ali mnogo ga je volela, kupovala mu lizalice svaki dan, osim utorkom jbg, da se ne razmazi dete… što me gledate tako?”

– PRIČAJ NAM JOŠ.

Pročitaj još na http://www.tarzanija.com/trezan-u-kafani/

Дачић

Iako sam svestan da u Srbiji nema neke poente razložiti politički stav bez mitingaških parola tipa „Ura za ovog i onog!“ „Smrt ovima i onima!“ ili „Dole ovaj ili onaj!“, te besomučnog prežvakavanja najnebitnijih tema, gafova i spinova dok se država i društvo davi u govnima, ovim tekstom ću pokušati da objasnim razliku između pravog korisnog političara i sve popularnijeg bukača iz mase.

Elem, poslednjih nekoliko dana na društvenim mrežama popularizovana je priča oko Saše Radulovića. Odjednom je postao trend da se glasa za bivšeg, zapravo još uvek aktuelnog Vučićevog ministra privrede. I to je u redu, Srbima je od vajkada promicala suština ispred nosa, dok se spinom masa obično ložila na to kako je kul i trendi, ako se zalepi priču za koju realno ne  poznaje i ne razume.

Dakle, Radulović je ministar koji je pre nekoliko meseci dobrovoljno pristao da bude imenovan u aktuelnu vladu od strane PPV Aleksandra Vučića, a koji je posle tri meseca saopštio kako ga taj isti Vučić koči u reformama, da bi još koji mesec kasnije napravio sopstvenu političku opciju i izašao na aktuelne izbore.
Politika za koju se navodno zalaže Radulović je izvorna politika LDP-a i u tom smislu ja je potpuno podržavam.
Efikasna i jeftina državna  uprava, olakšice za privredu i one koji stvarno žele nešto da rade i uskraćivanje podrške lopovima i neradnicima koji su okoštali u državnim i javnim preduzećima.
Međutim, Radulović je naišao na prepreke u sprovođenju takve politike.
Ko bi rekao?
Srbija je sama po sebi prepreka, sve u Srbiji je teško, a politika rešavanja problema je pre svega dugotrajan proces i stvar mogućeg, a ne spisak lepih želja.
Uspeh politike se ogleda u tome da izgurate reforme uprkos svim preprekama, a ne da posle dva meseca kažete „Oni me koče!“ dignete se u vazduh i svojih jedan i po posto podrške poduprete beslovesnom pričom o trojci u poslednjoj sekundi.

Da li je potrebno da vam kažem da li će Radulović ikada imati bolju šansu da sprovede tu politiku u delo od ove koju je imao u proteklih godinu dana?
Neće.
Neće, jer takve reforme ne mogu dobiti podršku naroda, jer su suviše teške za razumeti i proživeti. Takve reforme može sprovesti samo neko ko ima bezuslovnu podršku i poverenje naroda, a to Radulović nije, niti će biti.
Da ne idem sa pričom o tome kako Radulović neće preći cenzus, samo ću reći da u slučaju da ga ne pređe, svi njegovi glasovi će upravo otići onima protiv kojih se navodno njegovi glasači zalažu.

 

Ja ću uprkos besmislenom internet trendu glasati za Ivicu Dačića.

Zašto?
Zato što je on za razliku od Radulovića upravo uradio ono što je suštinski važno da naši državnici rade. Rešio je najveći problem koji je Srbija imala u protekli 70 godina.

Dačić je strpljivo, skoro dvadesetogodišnjim političkim delovanjem konačno došao u poziciju da uradi nešto dobro za Srbiju, i kada mu se ta prilika ukazala, on je uradio ono što se očekuje od državnika.
Seo je za pregovarački sto sa Hašimom Tačijem i time ne samo da je odblokirao više od deset godina blokiran put ka Evropskoj uniji, nego je odblokirao i zapetljane odnose u regionu.

To je posao političara, da rešavaju probleme i to, prvo najveće, a ne moram da vam objašnjavam da je u tom smislu problem Kosova i Evropskih integracija najveći problem koji je Srbija imala do pre samo godinu i po dana, pa onda sve manje i manje.

Dačić može da vam se dopada ili da vam se ne dopada, ja sam toliko puta pisao protiv njega, ali on je za Srbiju uradio ono što proteklih 15 godina ni jedan političar nije smeo čak ni da izusti javno, a kamoli da uradi.

Moram da priznam da je on jedini čovek koji je položio prvi ispit za srpskog državnika od Đinđića na ovamo. On jedini koji na ovim izborima zasluženo može da kaže „Idemo dalje…“

Seo sa Zmijom i oslobodio Srbiju

Na žalost u Srbiji je pravilo da se najviše cene najveće galamdžije, bilo da viču sa bine ili sa društvenih mreža, dokle god se ovaj narod ne opismeni da počne da razlikuje bitno od nebitnog, da sortira državne probleme po važnosti i da ceni učinak, Srbija neće moći da krene napred.

 

Read more http://amitzdulniker.com/2014/03/16/za-dacica-naravno/

Moeske naseobine

Od nastanka čovečanstva, ljudska sloboda je oduvek bila retka dragocenost. Totalitarni režimi, kontraobaveštajne države, strani okupatori, verski fanatici, korumpirani političari, nepravedni zakoni, ekonomska eksploatacija… Spisak njenih neprijatelja je beskrajan. Iako je napredak ka suzbijanju najnegativnijih od ovih sila vidljiv u evoluciji naše civilizacije, ipak se čini da – poput lernejske hidre iz grčke mitologije – na mestu svake odsečene glave ugnjetavača izrastu dve nove. Te savremene pretnje su, uz sve to, i mnogo suptilnije. Dvadeseti vek je doneo Edvarda Bernejza, oca odnosa s javnošću, i „inženjering saglasnosti“ koji već decenijama uspešno vakciniše čovečanstvo protiv registrovanja brojnih kršenja njegovih prirodnih i zakonskih prava.

Sloboda predvodi narod

Imajući u vidu sve ovo, nimalo ne čudi to što su ljudi oduvek želeli da pobegnu iz društava čiji su delovi bili napuštajući ih i otpočinjući stvari iz početka. Još od kada je šačica praistorijskih lovaca-sakupljača odlučila da se odvoji od prvobitne družine naših drevnih predaka u centralnoj Africi s ciljem da oformi svoju odvojenu grupu i krene u novu teritoriju – neku, nadali su se, s više lovine i hrane – žudnja za otpočinjanjem novih zajednica je bila prisutna. Vatre mašte dodatno je raspaljivao san svake generacije o idealnom ljudskom društvu. Platonova Atlantida, Tomas Murova Utopija, Ser Frensis Drejkova Nova Atlantida, i bezbroj drugih su oduvek bile popularne teme. Većina njih je takođe bila zgodno locirana na pučini, taman izvan našeg domašaja.

Ipak, more nije bilo samo utočište pisaca koji su želeli romantičan, a ipak plauzibilan element zapleta koji bi suspendovao nevericu čitalaca utopijske literature. Kao gotovo nepremostiva i večito nepredvidiva prostorna prepreka, ono je takođe bilo pitanje praktičnosti onih koji su želeli da jure svoje državotvorne snove. Na kraju krajeva, podizanje sidra, otplovljavanje i pronalaženje nekog drugog mesta pod suncem bilo je mnogo lakše od vojevanja krvavog secesionističkog rata protiv države u kojoj su živeli. Dodatna pogodnost ovog pristupa bila je ta da je količina sirove pomorske sile koju je nacionalna država mogla da mobilizuje za ratovanje negde daleko od svojih obala bila u najboljem slučaju ograničena u poređenju sa mobilisanjem novih trupa za kopnene konflikte.

Verovatno nije potrebno ići dalje u prošlost od Zlatnog doba piraterije da bi se posvedočilo o značaju mora kao principa asimetričnog ratovanja. Krijući se među beskrajnim ostrvima i ostrvcima rasutim od Novog sveta do Indijskog okeana, samozvana „gospoda sudbine“ kasnog 17. i ranog 18. veka drsko su zadavali glavobolje velikim silama, pljačkajući trgovačke brodove i boreći se protiv imperijalnih mornarica – ili nekad samo bežeći od njihovih topova. Iako je sa današnjeg stanovišta varljivo lako odbaciti ove muškarce i žene kao obične kriminalce, moramo držati na umu to da su oni ipak živeli u jednom veoma sumornom svetu. Njihovo je bilo doba autokratskih vladara prostranih carstava, nadmenog sveštenstva (još uvek uticajnog u tom trenutku, uprkos naporima Prosvetitelja) i kolonijalnih mornarica i vojski uvek spremnih da nasilno uteraju obične ljude u svoje redove.

Kapetan Bartolomeo Roberts, najuspešniji pirat Zlatnog doba piraterije

Možda bi upravo kroz tu prizmu trebalo gledati na čuveni i često pogrešno tumačeni govor kapetana Bartolomea Robertsa: „U poštenoj službi, hrana je slaba, plate male, a rad težak. U ovome, izobilje i sitost, zadovoljstvo i lakoća, sloboda i moć; i ko ne bi balansirao poverioca s ove strane, kada je sva opasnost u najgorem slučaju samo kiseli pogled ili dva pri vešanju? Ne, veseo i kratki život biće moj moto.“

Na prvi pogled, može delovati da je srž piratske slobode činila orgija nasilja, seksa i zlatnika, potpuno nepovezana sa bilo kakvom vrstom državotvornog diskursa. Međutim, nije toliko teško pronaći interesantne primere ne samo pirata koji su pragmatično usvojili lokacije poput Tortuge ili Port Rojala za svoje baze operacija, već i osnovali nova autonomna proto-anarhistička društva kao što je Republika Salé. Čak i to što je Libertatija, anarhistička kolonija na Madagaskaru koju je po svojoj prilici verovatno izmislio Danijel Defo, okupirala maštu savremenika do nivoa opsesije, govori nam mnogo o razmišljanjima i čežnjama običnih ljudi koji su naporno kulučili pod carskim jarmovima ranog 18. veka. (Još jedna interesantna tema, koja je nažalost van obima ovog teksta, jeste kako su nove literarne priče o fiktivnim ostrvskim društvima sličnim Murovoj Utopiji polako prestale da se pojavljuju nakon američke Revolucije, konačno bivajući zamenjene u umovima potlačenih i ugnjetavanih širom sveta Sjedinjenim američkim državama kao arhetipom savršenog društva s one strane okeana.)

Na kraju, sve piratske utopije su konačno nestale sa istorijske pozornice zajedno sa Zlatnim doba piraterije. Naravno, manjka novih država nije bilo, naročito u 20. veku. Masivna geopolitička previranja kao što su kraj Prvog svetskog rata ili krah imperijalnog kolonijalizma izrodila su nove nacije, obično osnovane od strane onih koji su bili voljni da se sukobe sa postojećim državama, tajno unaprede njihove geopolitičke agende ili jednostavno samo eksploatišu haos manevrisanja, svađanja i pretnji koji čine međunarodne odnose.

Pored svih tih država rođenih u krvi, lako je prevideti manje, ali značajno mirnije slučajeve iz 20. veka – mikronacije. Bez obzira na njihove konačne sudbine, projekti novih zemalja kao što su Kneževina SilendRepublika Minerva ili Gej i Lezbejsko Kraljevstvo Ostrva Koralnog Mora pokazuju da je ideal pomorske utopije preživeo iskušenja vremena i uspešno stigao do naše savremene ere.

Kneževina Silend

Zapravo, deluje da je ta vizija sada življa nego ikada ranije i samo što nije dobila tehnološku nadogradnju iz najvećeg svetskog svetskog centra inovacija. U govoru nazvanom „Konačni izlaz Silicijumske doline“, preduzetnik iz San Franciska Balađi Srinivasan nedavno je predložio da bi Silicijumska dolina, mesto „oblikovano izlazom“, trebalo da „izgradi društvo izbora, van SAD, pokretano tehnologijom“. Osobenjački ispad? Možda, ali pozivi na takav „eksperiment“ na otvorenom moru su već neko vreme postojan deo retorike Doline. Leri Pejdž, direktor i suosnivač kompanije Google, nekoliko meseci pre Srinivasana izneo je ideju rezervisanja određenih delova za sveta za inovacije, kako bi se izgradili „mehanizmi koji dozvoljavaju eksperimentisanje […] neka sigurna mesta gde možemo probati stvari bez obaveze da ih isporučimo celom svetu“, dok je investitor i nekadašnji suosnivač kompanije Netscape Mark Andrisen ustvrdio da ćemo biti svedoci eksplozije novih nacija: „dvostruko, trostruko, četvorostruko u godinama koje dolaze“.

 

Ne radi se samo o praznoj priči – Silicijumska dolina zaista aktivno pokušava da razvije održiv način za preseljenje makar dela svojih operacija u međunarodne vode. Neki od razloga su želje za izbegavanjem obaveznog povinovanja sve strožijoj zakonskoj regulativi i prestankom bacanja para na neupućene političare koji ne razumeju niz važnih tema, poput imigracije ljudi sa STEM (Science Technology Engineering Mathematics) veštinama. I pored toga što istraživanja pokazuju da su preduzetnici rođeni u inostranstvu osnovali više od pola firmi u Silicijumskoj dolini, Sjedinjene američke države i dalje održavaju jednu prilično neprijateljsku imigracionu politiku prema tehnološkim inovatorima rođenim van američkog tla, potkopavajući time sebi konkurentnost, a Dolini profit. Tehnolozi su na ovaj izazov odgovorili na očekivani način – hakovanjem sistema. Tako je rođen Blueseed, kompanija koja planira da postavi startup incubator brod u međunarodne vode blizu obala Severne Kalifornije s ciljem da se zaobiđe nefunkcionalni američki imigracioni sistem, a opet bude blizu Silicijumske doline.

Daleko radikalniju viziju „konačnog izlaza“ nude morske naseobine (seasteads). Koncept modularnih plutajućih gradova „koji će omogućiti sledećoj generaciji pionira mirno testiranje novih ideja vladavine“ stvorio je Institut za morske naseobine (The Seasteading Institute), neprofitna organizacija koju su osnovali libertarijanski investitor i preduzetnik Piter Tiel i Patri Fridmen, unuk Nobelovca Miltona Fridmena. U ovoj paradigmi, okeani igraju ulogu poslednje granice na Zemlji – mesta koje će kolonizovati milioni ljudi, stvarajući nove političke sisteme. I tek tako, eto nas ponovo na nekadašnjim ostrvskim utopijama.

Patri Fridmen, osnivač Instituta za morske naseobine (The Seasteading Institute)

Morske naseobine, na sopstveni način, jasno predstavljaju kraj još jedne teleologije. S obzirom da više od 70% površine Zemlje pokrivaju nenaseljene međunarodne vode, priča o prenaseljenoj planeti počinje da zvuči kao obično preterivanje. Interesantno je primetiti da nema manjka ljudi koji žele svež početak na granici. Od kada je holandska neprofitna organizacija Mars One objavila svoje planove da uspostavi trajnu ljudsku koloniju na Marsu do 2023. godine, više od 200,000 muškaraca i žena širom sveta poslalo je svoje aplikacije za nešto što bi moglo biti poslednji put u jednom pravcu. Iako je nemoguće reći koliko je tih ljudi iz viših društvenih klasa, interesovanje koje je izazvala Utopia Residences, kompanija koja želi da sagradi trajne luksuzne apartmane za bogate na brodu za krstarenje, pokazuje da su i imućni zainteresovani za trajno napuštanje postojećih političkih sistema (iako su njihovi razlozi za takav potez verovatno dosta drugačiji).

Interesantno je primetiti da su sve tehnologije potrebne da se prevaziđu izazovi naseljavanja okeana već tu ili dolaze uskoro. 3D štampači kombinovani sa najnovijim štampačima tečnog metala koji proizvode električna kola na bilo kom materijalu u nekim slučajevima mogu potpuno eliminisati potrebu za dugim čekanjem brodova za snabdevanje. Kao jedna zaista globalna digitalna valuta, Bitcoin lako može pobediti drugi problem povezan sa mikronacijama – zaobilaženje upotrebe valuta drugih zemalja uz istovremenu mogućnost obavljavanja brzih i bezbednih finansijskih transakcija sa entitetima iz država koje ne priznaju tvoju sopstvenu. Nanotehnologija se već smatra ključem za pristupačnu desalinizaciju vode. Tehnologije obnovljive solarne, eolske i energije talasa mogu obezbediti neophodnu struju. Novi roboti mogu održavanje morske naseobine pretvoriti u jeftinu i rutinsku operaciju. Bespilotne letelice i bespilotna plovila – ili čak kombinacije te dve platforme, možda poput one koja se razvija u Nacionalnoj laboratoriji Sandija – mogu ispuniti mnoge druge korisne funkcije, a naoružane verzije mogu biti prva linija odbrane morske naseobine. Iako dronovi teško da mogu zaustaviti neku vojnu silu poput američke ili japanske mornarice, oni svejedno predstavljaju validan oblik zaštite protiv pirata ili agresora u vidu sitnih nacionalnih država (poput onog s kojim se suočila Republika Minerva kada je na nju Kraljevstvo Tonga izvršilo invaziju).

Ako nas istorija nečemu uči, onda je to da je bezbednost tema koja uvek zavređuje pažnju. Isključujući prirodne katastrofe poput zemljotresa koji je 1692. godine sravnio Port Rojal sa zemljom, jedan od glavnih razloga zašto su piratske utopije propale bio je njihov otvoreni antagonizam prema postojećim državama. Anarhisti koji su se oslanjali na pomorski ekvivalent gerilskog ratovanja pri pljačkanju brodova i kolonijalnih naseobina nisu dobro prolazili u direktnim, asimetričnim bitkama sa svojim imperijalnim neprijateljima. Savremeni primeri interakcija između tradicionalnih nacionalnih država i mirnih mikronacija – kao što je pomenuta Tonganska invazija na Republiku Minerva ili upad Velike Britanije na Kneževinu Silend – možda jesu manje nasilni, ali sigurno nisu manje neprijateljski.

Stoga, nije iznenađujuće što pokret za morske naseobine u svojoj retorici potencira „mirno testiranje novih ideja“ umesto zapaljivog govora secesionizma koji pobunjenici koriste već vekovima. Ovo se čak može smatrati suptilnom formom diplomatije, savremenog „inženjeringa saglasnosti“ da morske naseobine nisu pretnje, već obični eksperimenti. U ovome leži druga izuzetno važna razlika između savremenih morskih naseobina i prethodnih pokušaja mikronacija. Kod morskih naseobina, ne otima se postojeće parče teritorije međunarodnog igrača – nešto što gotovo sigurno garantuje nasilan odgovor. Umesto toga, paradigma se menja u stvaranje nečeg novog tamo gde pre toga nije bilo ničega. Zbog praćenja takvog narativa, mala je verovatnoća da će prve naseobine tog tipa činiti inovativne nove političke sisteme, ali krajnji cilj je svejedno veoma jasan. Dovoljno je osvrnuti se na PR strategije u prošlosti korišćene od strane secesionističkih teritorija koje su operisale u mutnim vodama međunarodnog zakona – kao što je, na primer, Kosovo – pa da se shvati realna vrednost dugoročnih kampanja za makar delimično međunarodno priznanje.

 

Iako idealisti sanjaju o okeanima pokrivenim beskrajnim plutajućim startup nacijama osnovanim od strane ideološki srodnih pojedinaca i naseljenih onima koji imaju slobodan izbor gde žele da žive, ipak bi bilo veoma naivno pretpostaviti da će to biti jedini – ili čak glavni – igrači u ovom polju ako se morske naseobine pokažu kao uspešna platforma za kolonizaciju svetskih okeana. Imajući na umu kako je izgledala borba za 29% površine Zemlje kojih trenutno zauzimamo, bolno je očigledno da su male šanse da će nacionalne države ignorisati ovu novu priliku za proširenje svog uticaja.

Konkretno, postoje dve primene koje će biti izuzetno privlačne postojećim državama.

Prva je proširenje teritorije i sticanje novih geopolitičkih beneficija koje proizilaze iz toga. Na primer, Sjedinjene države mogu proglasiti Pacifički okean od svoje zapadne obale do Havaja suverenom teritorijom i dati posebne koncesije državljanima koji bi počeli sa naseljavanjem te vodene površine, stvarajući novi Manifest Destiny momenat američke istorije. Ovaj potez bi lako mogao obezbediti nove resurse (i, paralelno s tim, srušiti snove o autonomiji onih libertarijanaca koji se nisu naselili na morskim naseobinama nedovoljno udaljenim od severnoameričkog kontinenta), ali i izazvati sudar sa drugim nacijama koje imaju pristup Pacifiku, uz mogućnost izbijanja šireg međunarodnog konflikta.

Druga je offshoring nekih od lokacija koje nisu po volji javnog mnjenja ili samo nepotrebno privlače pažnju. Sjedinjene države bi lako mogle preseliti svoj tajni zatvorski sistem iz Evrope na arhipelag morskih naseobina u Mediteranu, sagraditi novi plutajući Gvantanamo na nekoj nepristupačnoj lokaciji van brodskih puteva kod Antarktika ili čak uspostaviti satelitske mikronacije na pučini. Poslednji potez bi lako mogao pretvoriti npr. Pacifik ili Indijski okean u „veliku šahovsku tablu“ 21. veka (iako je mala verovatnoća da bi bilo koja od tih lokacija mogla da ugrozi vitalni geopolitički značaj Evroazije u bližoj budućnosti).

Naravno, kratka analiza ovog tipa ne bi bila kompletna bez igrača koji bi sigurno bili među najbržima i najnemilosrdnijima u trci ka profitiranju od morskih naseobina – multinacionalnih korporacija. Njihov ulazak u ovo polje može značiti svetlucajuće plutajuće kockarnice i porodična tematska odmarališta na otvorenom moru, ali i kolonije za robovsku radnu snagu (slične brodovima za krstarenje u vlasništvu Sea Org Sajentološke crkve) ili pomorskih laboratorija za testove nad ljudima koje ne bi morale da polažu račune bilo kom postojećem pravnom okviru. Ne bi trebalo u potpunosti odbaciti ni planove za uspostavljanje novih korporativnih država koje bi, naravno, iskoristile novoustanovljenu suverenu moć da oslobode svog osnivača bilo kakvih poreskih obaveza, skraćujući u treptaju oka put od 2.4% „Double Irish“ i „Dutch Sandwich“ šema do nule. S obzirom da je offshore bankarstvo industrija vredna preko $30 triliona, dugoročna ušteda milijardi potrošnjom par stotina hiljada dolara na hardvera za prosečnu morsku naseobinu i još nekoliko desetina miliona na lobiranje za međunarodno priznanje bi lako moglo delovati kao pametna investicija bilo kojoj Fortune 500 kompaniji.

Iz svega ovoga, možemo videti da morske naseobine, ironično, imaju ogroman potencijal da centralizuju još više moći u rukama postojećih političkih elita. Veća je verovatnoća da će one evoluirati u nadgradnju postojećeg sistema offshore jurisdikcija sa svim svojim javnim i tajnim vezama ka velikim međunarodnim igračima nego dovesti do socijalne inovacije u oblasti političkih sistema. Prošlost nas uči da bilo koja tehnološka inovacija može biti upotrebljena drugačije od pronalazačeve prvobitne namere ako je potreba za to dovoljno jaka. U tom smislu, morske naseobine imaju solidan potencijal da budu Nobelov dinamit 21. veka. Rođene kao još jedna iteracija u večnoj slobodarskoj potrazi za najboljim načinom da se otcepi i počne iz početka uz zaobilaženje svih zamki prethodnih pokušaja, one lako mogu biti transformisane u još jedan alat postojećih država i krupnih igrača kao što su multinacionalne korporacije, organizovane religije ili transnacionalni kriminal. S druge strane, ako njihova upotreba i zaživi na individualnom nivou, za par decenija lako mogu izgledati manje kao objektivistički epicentri socijalne, ekonomske i tehnološke inovacije, a više kao futuristička vizija Dž.R.R. Tolkinovih Neumirućih zemalja koja je pošla naopako – plutajuća luksuzna imanja naseljena tehnološki nadograđenom neumirućom kastom bogatih koji se, zauvek oslobođeni poreza, sunčaju na otvorenom moru.

Džambo – heroj iz Obrenovca uhapšen zbog prevare

Slodan Nedeljković zvani Džambo uhapšen je i određen mu je pritvor zbog sumnje da je pljačkao kuće i ljude glumeći spasioca u Obrenovcu, piše “Blic”.

Kako prenosi ovaj dnevni list, Nedeljkovića očekuje saslušanje zbog sumnje da je širio lažne informacije o svom životu.

Podsećamo, on je govorio medijima da je izgubio ženu i dvogodišnjeg sina u poplavama, a potom je spasavao ljude u Obrenovcu.

Nedeljković je pričao da je porodicu odveo u Veliko Polje kod tasta, smatrajući da će tamo biti sigurni od poplava.

„Kako je voda nadolazila, njegova žena, sin i tast su se popeli na krov, tast je otišao u kuću po ćebe, međutim kad sam se vratiožene i deteta više nije bilo“, rekao je on.

Mediji su tada preneli i da je Nedeljkovićeva porodica, kad je imao šest godina, ubijena na Kosovu, a da je on kao izbeglica došao u Obrenovac 1999.